foto: justin chen – unsplash

Ljudi dosta pažnje poklanjaju mišljenju drugih, mnogo više nego svom vlastitom. Ovo je tragično apsurdno jer mišljenje drugih ima mnogo manje uticaja na naš život od mišljenja koja formiramo u sopstvenoj glavi. Prihvatajući stavove drugih kao istinu, mi zanemarujemo sopstvenu realnost. Umesto da slušamo sebe, mi dozvoljavamo stranom mišljenju da upravlja našim životom.

Često sam se čudio kako to da svako više voli sebe nego drugog, a ipak manje ceni svoje sopstveno mišljenje o sebi nego mišljenje drugih ljudi. Kad bi neki bog ili razuman učitelj pristupio nekome i naredio mu da ne misli i ne razmišlja […] on to nebi mogao izdržati ni jedan jedini dan. Tako se mi više bojimo onoga što će o nama reći naši bližnji nego onoga što mi sami o sebi mislimo.
Marko Aurelije, Meditacije 12.4

Međutim, ljudi su spremni da idu korak dalje i rade stvari samo zato da bi stekli naklonost drugih. Ova naklonost se najbolje izražava kroz pohvale koje dobijamo od ljudi oko nas.

Pohvala je jedna od formi odobravanja nečijih postupaka i potvrda prihvatanja od strane grupe. Ona svakako dobro dođe, i veoma godi onome ko je prima, ali stoici biraju da budu oprezni kada su pohvale u pitanju.

U svemu što radimo, gotovo prvo na šta pomislimo je šta će ljudi reći. Skoro polovina životnih nevolja i smetnji koje imamo potiče od anksioznosti koju osećamo po ovom pitanju. Ta anksioznost vreba ispod osećaja sopstvene važnosti koji je često ponižen baš zato što je tako morbidno osetljiv.
Artur Šopenhauer, Životna mudrost (1851.)

Osobi od integriteta, koja ima jasno razvijen sistem ličnih vrednosti, veoma je teško da stekne opštu popularnost.

Da bi bio dobar drugima, moraš da udovoljavaš svima oko sebe, a gde si TI u takvoj konstelaciji odnosa? Kako možeš imati svoje mišljenje i svoj glas ako olako menjaš svoje stavove kako bi se svakome dodvorio? (Osim ako si političar, ali takvi ljudi nisu vredni komentara.)

Da bi stekao odobravanje javnosti neophodno je lukavstvo. Potrebno je da izgledaš sličan njima. Kada vidim da si veoma hvaljen od strane naroda, kada tvoje pojavljivanje prate klici odobravanja i aplauzi (poput onih koje dobijaju glumci), kada ti cela država, čak i žene i deca, pevaju hvalospeve – kako da te ne sažaljevam? Jer znam kojim putem si išao kako bi stekao takvu popularnost.
Seneka, Moralna pisma 29.11–12

Stoici se pitaju zašto je uopšte važno šta neko misli o nama, pogotovo kada su većina onih koji nas okružuju potpuno beznačajni za naš život, i kada mnogi od njih čak ni ne zavređuju naše vreme i pažnju.

Za stoike, jedina pohvala koja zaista ima vrednost je ona koja je nepristrasna i dobronamerna. Pohvala je vredna naše pažnje samo ako je upućena sa poštovanjem, i bez skrivenih interesa.

Koliko je ljudi u tvom okruženju koji su sposobni za tako nešto?

Stoički filozofi nude jednostavan savet: Prihvataj pohvale onih ljudi koje bi i sam pohvalio.

Svaki čovek žudi za priznanjem i niko, koliko god bedan bio, ne odustaje od nade da će se istaći među sebi sličnima. A vrlo je mali broj onih koji se svojom veličanstvenošću, ili pobožnošću, toliko uzdižu iznad svh, da se ne osvrću na osudu ili mišljenje drugih.
Samjuel Džonson, Razmišljanje br. 193 (1752.)

Umesto što žudimo za pohvalom, mnogo je bolje da naučimo da živimo potpuno samostalno, najbolje što možemo, oslobođeni potrebe da bilo ko svojim lepim rečima utiče na naše ponašanje ili naše mišljenje o nama samima.

---

---